О родословљу

Родословље или генеалогија (од грчког 'genea' - породица, род и 'logos' - знање, наука) је наука о постанку, пореклу, и развоју породице. Задатак родословља је да прати и проучава историју и родбинске везе унутар породице.

Предмет проучавања родословља у ужем смислу су: презимена (настанак, порекло и промене презимена племенских, братственичких, родовских и породичних), имена чланова породице, матични подаци чланова (датум и место рођења, крштења, венчања, смрти), родбинске везе између чланова породице као и њихове законске и обичајне везе (венчање, кумство, побратимство/посестримство), биографије чланова (које су састављене на основу писаних и усмених извора и које осликавају личност у сваком погледу), фотографије, документи и литература, географска распрострањеност и миграција, утицај географских назива у оба смера, породични симболи и грбови, и тд.

Родослови могу бити усмени и преносе се са колена на колено. Затим могу бити писани родослови као монографија или у сличном облику. На крају имамо и сликовне односно графичке родослове који на разне, сликовите начине представљају основне податке о члановима породице (име, датум рођења и смрти) и родбинске везе. Ови последњи родослови се често раде у облику стабла па се за родослове уопште често употребљава израз родословно или породично стабло.

Обичај памћења и бележења предака био је познат још у античком добу, а углед и статус неког племића у великој мери зависио је од генеалошког стабла, односно од славе предака. У Старом завету налази се око 25 родословних спискова (потомци Каина, Адама, Ноја, Јакова и других.) а у Новом завету, у јеванђељима по Матеју и Луки су родослови Исуса, којима се потврђује његово порекло од Давида и Месијанска улога.

У средњем веку родословље добија све више на значају.

У другој половини XII века „Летопис попа Дукљанина” је писан као дело општег историјског карактера, дело је аномниног аутора у којем се не помиње ниједна година, већ се приказује историја у облику непрекидног родословља. Због свог карактера познат је у науци као „Барски родослов”.

Набрајање владара из лозе Немањића почињали су поменици, а родослови као засебна књижевна врста, писани су од друге половине XIV века до краја XVI века. У њима су приказана родословља Немањића, Лазаревића, Бранковића, Мрњавчевића и Јакшића. Родослови Немањића имали су за циљ да их представе као најстарију и најмоћнију владарску породицу на Балкану, али да прикажу и њихову светородност - власт која долази директно од Бога. Посебну врсту чине сликовни родослови, који су живописани прво као поворкае владара (Милешева, Сопоћани), а касније лозе Немањића (Грачаница, Пећка патријаршија, Матејча, Дечани, Ораховица). Поред родослова владарских породица захваљујући напорима генерација историчара, данас су познати родослови многих угледних властеоских породица.

У време вишевековне турске владавине велики део племићких породица избегао је у суседне хришћанске земље и у њима покушавао, служећи новим господарима, одржати друштвени статус с крајњим циљем да се врате у Србију и заузму своје старе положаје. Време је то када су се с времена на време појављивали родослови и грбовници, међу којима је свакако најпознатија збирка Краљевстви Словена Дубровчанина Мавра Орбина. Било је то и време лажних родослова, којима су њихови састављачи покушавали да на основу кривотворених података себи припишу право наследства српског престола.

У XIX веку у ослободилачким ратовима формирале су се владарске куће Карађорђевића и Обреновића, које су обновиле српску државу и уздигле је до нивоа краљевине. У исто време поједине породице имају значајну улогу у историји обновљене државе тако да су на основу разних докумената историчари били у могућности да употпуне родослове тих породица (нпр. Ненадовића).

Док историчари посебну пажњу посвећују родословним истраживањима владарских и других угледних и значајних породица, народ је у нашим крајевима од давнина велику важност придавао родословима који су се преносили са колена на колено усменим путем. На тај начи се преносило колективно памћење о прецима и по 10-15 колена уназад као и сазнање о рођацима и родбинским везама са другим породицама, родовима, братствима и племенима.

Кроз бурну и крваву историју српског народа, породице су често због миграција губиле везу са широм родовском заједницом што је често утицало на губитак и сазнања о породичном родослову. Други главни разлог зашто је замро обичај преношења породичног родослова је у чињеници да је са крајем XIX и почетком XX века економска миграција становништва била у замаху због технничко-технолошких потреба и могућности, тако да се и на овај начин губила веза са родовским коренима. Трећи разлог лежи у чињеници да се тек обновом српске државе на почетку XIX почињу водити матичне књиге и архиве, док је у многим другим европским државама то започето много раније. А и то мало архивске грађе је често страдало било због сопственог немара било због систематског уништавања од стране многих окупатора. Ово само по себи говори о значају те архивске грађе за народ чији је главни начин преношења родословног сазнања и свести био усмени начин.