Родословни приручник - VI корак

До сада је речи било углавном о усменим изворима, односно о сећањима сродника. Паралелно са интервјуисањем сродника и прикупљањем података потребно је да истовремено податке прикупљате из свих расположивих писаних извора. Писани извори могу бити приватни или јавни.

Приватни писани извори представљају разне врсте личних и породичних докумената. Њих је најкорисније прикупљати и обрађивати паралено са интервјуисањем сродника. Пре свега, када кренете од себе бележећи оно што ви и ваши укућани знате, крените и са систематичним прикупљањем и обрадом свакаквих писаних извора која се налазе у вашем домаћинству.

Такође када интервјуишете остале сроднике распитујте се и о свим могућим облицима писаних извора које они могу имати. Могуће је да неко од њих неће бити баш расположен да претура по старим документима који су често по најудаљенијим буџацима. Истина је да се често баш из тих извора могу сазнати подаци који су скоро или потпуно већ заборављени у вашој фамилији а могу бити или врло значајни сами по себи или значајни да би се уклопио родословни мозаик који ви покушавате да саставите.

Пробаћу да набројим што више облика писаних извора као и података који се из њих могу извући.

Фотографије и породични албуми

Фотографија је релативно новији проналазак који масовније почиње да се користи тек од средине 19. века. Осим што су фотографије корисне за проучавање породичне историје због тога што нам дају изглед наших сродника које никада нисмо видели уживо, корисне су и због евентуалних бележака које се могу наћи на њима.

Наиме, често се са задње стране писао датум и место када је фотографија настала. Знајући датум фотографије и проценивши старост сродника на фотографији можемо закључити отприлике када су рођени. Или на основу датума фотографије можемо закључити да неки сродник није умро пре одређеног датума. А то нам све може помоћи у сужавању интервала који је потребно прегледати када дође време да истражујемо по јавним архивама. Или су фотографије рађене поводом значајних датума (свадбе, ...) па на тај начин можемо директно или посредно сазнати датуме тих догађаја. Или су фотографије из војске, са ратишта, или места службовања.

На фотографијама се често записују и имена људи који се налазе на фотографији као и сроднички односи међу њима или у односу на онога који касније бележи податке на фотографији. Некада је рецимо био чест случај да се људи наменски фотографишу како би исте фотографије уз посвету поклањали рођацима и пријатељима.

У другој половини 19. века и почетком 20. века ретки су били они који су поседовали своје фото-апарате и фотографије израђивали у сопственој режији. Фотографије су се углавном радиле код фотографа у њиховим студијима, или нешто касније су они излазили и на „терен”. У сваком случају фотографије су се каширале на картонској подлози која је са задње стране готово по правилу имала назив фотографа. Понекад нам стил и квалитет те подлоге нам може дати оквирно време када је настала фотографија ако већ не постоји записан датум. Препорука је да прикупите што више старих фотографија (у оригиналу или копирањем или у електронском облику) пре свега да би их сачували од пропадања али и као илустрација родослову који захваљујући фотографијама постаје занимљивији и привлачнији за шири круг људи.

Изводи из матичних књига рођених/крштених, венчаних и умрлих

Ови документи могу бити јако корисни као извор података. Пошто су матичне књиге у врло тесној вези са изводима из њих, покушао сам да оба извора обрадим на једном месту. Матичне књиге у папирном облику (за разлику од електронских које још код нас нису заживеле али ће се и то једног дана десити) попуњаване су руком. То значи да је читљивост података јако зависна од читкости и педантности особе која је књигу попуњавала. Стога би најпоузданији извор података била сама матична књига а тек потом извод. Поузданост извода зависи од тога како је особа која га је правила протумачила рукопис из матичне књиге, па затим како је тачно и читко попунила сам извод и на крају како смо ми као истраживачи протумачили рукопис са извода. Зато је савет да кад год сте у могућности направите копију саме матичне књиге за своју документацију, а ако нисте у могућности и сам извод је добар извор.

Матичне књиге се на просторима Србије јужно од Дунава и Саве нису водиле пре Првог српског устанка. Тек са ослобођењем од Турака и формирањем нове српске државе, у оквиру православних цркава и манастира започето је са вођењем матичних књига. Цркве су биле задужене за вођење тих књига све до 1946. када их нова власт одузима и додељује их општинама и месним канцеларијама. Наиме, нова власт их је узела на коришћење и преписивање, уз обавезу да их врати у року од три године. Међутим, држава то није учинила све до 2011.године о чему ће бити речи нешто даље у овом тексту. Од 1946. године вођењем матичних књига је у надлежности локалних органа управљања, мада и Српска православна црква наставља да води своје матичне књиге. При трагању за матичним књигама треба имати у виду и следећи моменат а то је да је могуће да новој власти нису предате баш све матичне књиге тј. да може да се деси да је по нека и поред свега остала у цркви или манастиру.

Имао сам прилику да се сусретнем са матичном књигом рођених (а могуће је да слична књига постоји и за венчане и умрле) која се односила на датуме и пре другог а и пре првог светског рата. Наиме, у ратовима су страдале матичне књиге а после ратова су и даље били потребни изводи из тих књига. Овакав случај је решаван тако што су се правиле нове књиге за те претходне периоде где су подаци уношени на основу изјава. То значи да се у овим новим старим књигама не налазе сви подаци већ само они за које је у неком тренутку постојала потреба. И за разлику од оригиналних књига записи нису унети хронолошким редом. Ја сам се са оваком ситуацијом сусрео у месној канцеларији Јарменовци у општини Топола али врло је вероватно да постоји још на овај начин реконструисаних података.

Што се тиче црквених матичних књига треба имати у виду да за сврху евидентирања постоје саме матичне књиге (рођених/крштених, венчаних и умрлих) као и регистри. За разлику од матичних књига које су детаљније по питању забележених података, регисти представљају само евиденцију лица и датума а везано за рођење/крштење, венчање односно смрт. Користе се за брже проналажење жељеног податка када зна име и/или презиме и приближан датум или година. Зашто мислим да је ово корисно знати. Једном приликом сам путем телефона покушао код општинског матичара да сазнам да ли је смрт мог чукундеде уписана у матичној књизи па да онда затражим извод. Пошто сам знао тачан датум рекао сам службеници која када је чула да је то у питању 1928. година прво што је изговорила је било „Куку, ко ће то да тражи?”. Пошто сам јој љубазно предочио да знам тачан датум и да желим тај извод она је потражила матичну књигу. Тражила је неко време и пронашла запис. Али је рекла да је у матичној књизи наведено само име и презиме покојника и датум што сам ја све већ знао. На моју примедбу како ми је чудно да нема уписан ни један други податак лаконски је одговорила „Мора да је попа мрзело да упише све податке.”. Тек годину дана касније када сам се у једној месној канцеларији распитивао за неке друге податке приметио сам да службеник отвара прво једну па другу књигу и на моје питање објаснио ми је за регистар и матичне књиге. Тек тада сам схватио да оно није био лењи поп већ лења службеница у општини коју је мрзело да ми да податак који ми је био потребан. Зато мене није мрзело да искористим прву прилику када сам пролазио кроз тај град (који је удаљен око 200 километара од места где живим) и да лично потражим податке из матичних књига. У истој канцеларији матичара налазила се и службеница коју је мрзело да ми преко телефона да податке али и једна која је била и много предусретљивија и рекао бих стручнија и уз чију помоћ сам добио део података за којима сам трагао.

Као што сам већ навео, чување и вођење матичних књига су надлежности локалних органа управљања. То су општине и месне канцеларије које су фактички испоставе општина. Те књиге се налазе код њих докле год постоји потреба издавања извода. Нисам нашао неки одређени критеријум на основу кога се одређује до када су матичне књиге на чувању и употреби у локалним органима управљања. Међутим може се оквирно узети да је тај критеријум када прође око 100 година од најстаријег записа у матичној књизи. Након тога се матична књига „пријављује” надлежном историјском архиву који их преузимају на даље чување.

Преокрет настаје 2011. године када на основу „Закона о реституцији имовине цркава и верских заједница Србије” као и „Закључка Владе РС о копирању матичних књига узетих од верских заједница” почиње процес враћања матичних књига и који треба да се заврши до краја 2012. године. Према текстовима у разним медијима матичне књиге су скениране и подаци из њих су унети у компјутерске базе података. У истим текстовима се наводи да општинске управе враћају матичне књиге црквеним општинама тј. црквама из којих су те књиге и одузете. Наводи се и да ће враћене књиге прво бити рестауриране и конзервиране а затим чуване по стандардима архивистике.

Оно што је мени запало за око је да нигде нисам приметио да се враћају матичне књиге које су већ смештене по историјским архивама што би могло да значи да оне тамо и остају. Из овога произилази да ако трагате за подацима из матичних књига потребно је да погледате на три места: надлежни историски архив, црквена општина или сама црква и на крају општинске управе.

Од почетка вођења матичних књига у Србији па до данашњих дана неколико пута се мењао образац самих матичних књига као и подаци који су се бележили у њима. Немам тачна сазнања када су се све мењале књиге и по ком ослову, али сам гледајући поједине књиге уочио најмање 4 врсте.

• Матичне књиге рођених/крштених
• Из матичних књига крштених, које су водиле цркве у првој половини 19. века може се сазнати: назив и место цркве где је крштење обављено, датум када је дете рођено, датум када је дете крштено, име и презиме оца и мајке као и место одакле су, име и презиме свештеника, име детета, име и презиме кума као и место одакле је. У овим књигама на свакој страни је било по три записа.
• Из матичних књига крштених, које су водиле цркве у другој половини 19. века може се сазнати: назив и место цркве где је крштење обављено, датум када је дете рођено, датум када је дете крштено, име детета, име и презиме свештеника, име и презиме кума као и његово занимање и место одакле је, име и презиме оца и мајке као и њихово занимање и место одакле су. Понекад, ако је извршен накнадни упис, датум и место смрти. У овим књигама на сваке две стране је било по 10 записа.
• Из матичних књига крштених, које су водиле цркве у првој половини 20. века може се сазнати: назив и место цркве где је крштење обављено, датум и време као и место рођења детета, датум када је дете крштено, име детета, име и презиме оца и мајке као и њихово занимање и место одакле су, које је дете по реду мајци, име и презиме свештеника, име и презиме кума као и његово занимање и место одакле је, да ли је дете ванбрачно или близанац или слична напомена, да ли је дете рођено са неким телесним недостацима.
• Из матичних књига рођених, које воде локални органи управљања, може се сазнати: датум и час рођења, место општина рођења, име и презиме детета, име и презиме оца, име и девојачко презиме мајке као и њихов датум и место рођења, место и адреса пребивалишта.
• Матичне књиге венчаних
• Из матичних књига венчаних, које су водиле цркве у другој половини 19. века може се сазнати: назив и место цркве где је венчање обављено, име и презиме као и занимање младенаца, име и презиме као и занимање родитеља, датум и место рођења младенаца, место пребивалишта младенаца, који је брак по реду младенцима, датум венчања, име и презиме свештеника који је обавио венчање, име и презиме кума као и његово занимање и место одакле је. У овим књигама на сваке две стране је било по 5 записа.
• Из матичних књига венчаних, које су водиле цркве у првој половини 20. века може се сазнати: назив и место цркве где је венчање обављено, име и презиме као и занимање младенаца, име и презиме родитеља, датум и место рођења младенаца, место пребивалишта младенаца, који је брак по реду младенцима, датум венчања, име и презиме свештеника који је обавио венчање, име и презиме кумова као и место одакле су.
• Из матичних књига венчаних, које воде локални органи управљања, може се сазнати: датум и местои општина венчања, име и презиме младенаца, датум и место рођења младенаца, место и адреса пребивалишта младенаца, име и презиме оца младенаца, име и девојачко презиме мајке младенаца.
• Матичне књиге умрлих
• Из матичних књига умрлих, које су водиле цркве у првој половини 20. века може се сазнати: назив и место цркве, име и презиме као и занимање преминулог, датум и време као и место смрти, датум и место сахране тј. гробље, датум и место рођења (по некада се не наводи датум рођења већ старост преминулог), име и презиме родитеља преминулог, место и адреса пребивалишта покојника, узрок смрти, брачно стање, име и презиме свештеника.
• Из матичних књига умрлих, које воде локални органи управљања, може се сазнати: име и презиме преминулог, датум и време смрти, место и општина смрти, датум и место рођења, место и адреса пребивалишта, брачно стање, име и презиме супружника (ако је супруга онда девојачко презиме), имеи презиме родитеља преминулог.

Гробља и надгробни споменици

Надгробни споменици су врло захвални извори података. Оно што је значајно у вези надгробног споменика је то што су од чврстог материјала (камена пешчара, мермера, терацо камена, ... ). Тако да може и поред немара да дуго сачува податке који се на њему налазе. На њима се обавезно налази име и презиме преминулог. Такође се у највећем броју случајева налази година или комплетан датум смрти. Код старијих, поготову сеоских надгробних споменика из 19. века често се не наводи ни година рођења већ колико је година покојник имао односно „поживео“ када је преминуо или погинуо.

За случај да је на споменику наведен колико година је имао када је преминуо, година рођења се онда рачуна: од година смрти се одузме број година живота и то је претпостављена година рођења као и година пре ње. На пример на надгробном споменику мог наврндеде Максима Илића стоји „Овде почива раб божи Максим Илић ......... житељ чумићки поживе лет 42 1838“. То значи да се родио или 1796. године (1838-42) или године пре тј. 1795. године. Понекад се на споменику наведе у којој години живота је преминуо или погинуо. У том случају се година рођења рачуна тако што се такође од године смрти одузме број година живота и то је претпостављена година рођења али и година после ње. Тако да је у претходном примеру на споменику писало „представи се у 43 години“ онда би значило да се родио или 1795. године (1838-43) или године после тј. 1796. године. Ово предпостављање по две године за године рођења произилазе из чињенице да је покојник могао да премине у наведеној години пре рођендана или после рођендана па се онда година рођења рачуна на различите начине. А пошто датум рођења не знамо, тј. не знамо да ли је умро пре или после рођендана, као предпостављене године рођења узимамо обе године. Оне нам служе као почетна вредност у даљем истраживању других извора.

Ако је надгробни споменик посвећен већем броју особа, оне су по правилу у разним родбинским везама. Често се дешава да се поред имена и презимена наведе или родбинска веза међу њима или чешће у односу на онога који је споменик подигао. Као на пример „Драгој мајци Јулијани, брату Драгољубу, ујаку Пери, деда Станку, баба Василији, сестри Јелени“. Такође се у релативно новије време на надгробним споменицима налазе имена и родбински односи у односу на покојнике оних који су споменик подигли.

Такође може бити значајна и фотографија покојника ако се налази на надгробном споменику. Поготову ако за покојника немате фотографија у папирном облику. Обичај постављања фотографија на споменике је прво примењиван на градским гробљима и то од краја 19. века а на сеоским гробљима значајно касније.

Свакако треба обратити и пажњу на материјал од кога је споменик направљен, величину као и на стил односно облик споменика. Ови подаци могу да дају додатне податке као што су имовно стање и значај покојника или породице којој је припадао. Моја препорука је да ако постоји могућност истраживач фотографише сваки споменик и са предње и са задње стране и то сачува у родословној документацији. Пре свега као доказ за податке који су уобличени у родослову фамилије. Други разлог за то је и што се дешава да се у светлу накнадно добијених података из других извора, подаци и предпоставке са споменика могу и другачије тумачити.

Треба имати у виду да се понекада дешава да се на надгробном споменику нађу подаци за покојника а да он није ту и сахрањен. То се дешава зато што се ради о особи која је сахрањена на непознатом или удаљеном месту. Овакви случајеви су нарочито заступљени у времену ратова и то као последица погибије на ратишту или масовне смрти од епидемија. Тада рођаци ипак желе да оставе помен о покојнику тако да подижу споменик или га наводе на постојећим споменицима и у свему се касније понашају као да је покојник заиста ту и сахрањен.

Сеоска гробља у односу на градска имају предност што се често поједине породице сахрањују у „својим“ деловима гробаља. Истраживач који истражује историју неке фамилије потребно је да утврди у ком делу су сахрањени чланови те фамилије и да крене од споменика до споменика и да бележи податке.

Поред података који се налазе на самом надгробном споменику, извор информације може бити и документација коју води управа гробаља. Ово се односи само за градска гробља пошто сеоска гробља нису ни у прошлости а ни сада организована као јавна предузећа. По овом питању ја имам позитивна искуства са Новим гробљем у Београду. Наиме, пало ми је на памет да пробам да на наведеном гробљу потражим два рођака (који припадају различитим фамилијама које истражујем, али је то мање битно за ову причу). За обојицу сам на пример знао да су живели у ширем центру Београда и да су највероватније умрли до почетка седамдесетих година (на основу генерације којој су припадали и предпостављене оквирне године рођења). Зато сам предпоставио да су могли бити сахрањени на овом гробљу.

Отишао сам у управу гробља, рекао да тражим гробна места два рођака за које предпостављам да су сахрањена на Новом гробљу. Госпођи која тамо ради дао сам податке које сам знао о покојницима (име ипрезиме, име супруге, оквирна година рођења, за једног сам знао и место рођења, адреса боравишта, један од ове двојице је имао и сина тако да сам навео и његово име). Госпођа је у програму који користе вероватно за плаћање и евидентирање гробних места кренула од имена и презимена покојника, а пошто је у оба случаја било више идентичних комбинација, на основу додатних података је сузила преглед на баш оне рођаке које сам тражио. Мислим да је на основу и додатних података које сам јој дао процењивала да ли сам ја заиста у родбинској вези са покојницима како поверљиве податке неби дала незнанцу. Потрудио сам се да их уверим да сам заиста рођак покојника који жели зарад родослова да прикупи што више података о њима. Зато су ми изашли у сусрет и сазнао сам датуме смрти и сахране покојника, датуме рођења. Доби осам и такође значајан податак а то је на кога се воде гробна места. То су углавном блиски рођаци покојника које онда могу да контактирам јер сам добио и њихове адресе. Пошто сам пре 10-ак и више година сличним послом али са више података долазио у ову управу, знам да је тада евиденција била у облику књига. Ово значи да су у међувремену све те податке превацили у електронски облик што олакшава претрагу на основу „окрњених“ података.

На крају су у бази података пронађени моји рођаци и добио сам бројеве парцела и гробних места. Постоји и план гробља на коме је приказан распоред парцела. Што се тиче положаја гробног места у оквиру парцела морао сам сам да кренем од гроба до гроба и да тражим. У случају Новог гробља, тамо где сам ја гледао, бројеви су поређани редом али је проблем што је мало надгробних споменика означено својим бројевима. То ми је отежало утврђивање где бројеви почињу и у ком редоследу се ређају. Али на крају сам ипак успео да нађем тражена гробна места и забележим податке са њих.

Другом приликом је историчар који је покушавао да прикупи податке за едицију „Српски биографски речник” за мог рођака пронашао његов надгробни споменик на Варошком гробљу у Крагујевцу. Од управе је добио број телефона како би ме контактирао и комплетирао податке. И у примеру гробља у Алексинцу нашао сам на разумевање и помоћ запослених у управи мада нисам дошао до података.

Из ова три примера се јасно види да и документација гробаља могу да садрже корисне податке и да буду од користи како за проналажење гробног места тако и за успостављање контакта са најближим сродницима покојника. Треба имати у виду да ово давање обавештења, посебно ако имамо мало података па то захтева више „копања“ по подацима, није њиховна основна делатност и може се десити да не буду превише распложени да помогну. Међутим, недозволите да вас то обесхраби јер у мом случају се јасно види да ипак постоје они који могу и желе да изађу у сусрет.

Чак и у случају да у документацији не нађете гробна места постоји још шанси да до њих дођете. Наиме, на гробљима често постоје радници који раде дуги низ година и доста добро познају надгробне споменике. Чак и да их не познају, свакодневно се крећу међу њима. Постоје и они којима је хонораран посао одржавање појединих гробних места. Препорука је да их замолите за помоћ, па ако не могу одма да вам помогу потребно је да им оставите податке о покојницима које тражите као и начин како да вас контактирају. Овај начин обавезно подразумева да је потребно те људе „частити“ за њихово ангажовање.

И на крају пар савета у вези комплетирања родословне документације. Већ сам навео да сматрам да је корисно да се фотографишу и надгробни споменици (са обе стране) и сама гробна места. На ово бих додао да би требало да се за сва гробна места направе скице њиховог положаја у односу на пар маркантних објеката. Такође бих препоручио да се упишу и подаци са пар суседних надгробних споменика. Све ово је корисно да се уради како би истраживач али и свако други могао гробно место да пронађе без веће муке. При прављењу скица треба имати у виду да та скица буде употребљива и кроз дужи низ година када ужа или шира околина гробног места буде измењена.

Читуље из новина, посмртни плакати и слично

Још један извор података који је пре свега везан за преминуле чланове фамилије. Ови извори су у првој половини 20. века а и раније били значајно заступљенији јер су престављали главни или најважнији начин обавештавања родбине и пријатеља о смрти појединаца. Развојем нових начина комуникације ови документи су временом губили на употребној вредности тако да се све мање употребљавају. Међутим, подаци који се из ових докумената могу добити и даље су значајни за истраживаче.

Подаци који се могу добити са новинских читуља и посмртних плаката су исти подаци који се добијају и са надгробних споменика. И читуље и плакати су прављени за случај смрти односно сахране, али и поводом помена (40 дана, 3 месеца, пола године, годину дана, ....). Понекад родбина у личној архиви остави посмртни плакат или исечак из новина са читуљом. Дешавало се да се родбина која живи даље поштом пошаље плакат као обавештење о тужном догађају. Зато потражите по личним архивама овакве изворе података и обавезно их уврстите у своју родословну архиву јер могу да буду изненађујуће корисни.

Такође прелистајте старе бројеве дневних листова у којима су објављиване читуље. Пре свега локалне листове у односу на место живота и смрти рођака кога обрађујете, али наравно и лист Политику који има дугу историју излажења. Старе бројеве тих листова потражите у локалним библиотекама и архивама. Што се тиче мог искуства, у рукама сам имао старе бројеве Политике у Архиву Србије а и у Народној библиотеци Србије. На презентацији Народне библиотеке Србије се налазе бројеви Политике од првог броја (12.01.1904. године) па до последњег броја пред почетак Другог светског рата у тадашњој Југославији (06.04.1941. године) у дигиталном облику.

Тестаменати, оставинска решења и друга судска документа

Тестамент (или завештање, опорука, ...) представља изјаву последње воље неке особе, којом та особа одређује расподелу своје имовине или права чији је носилац после своје смрти и евентуално даје друге изјаве и наредбе у вези са својом смрти. Правни аспекти тестамента нису у првом плану истраживача. Оно што може из ове врсте докумената да буде занимљиво за истраживача то су пре свега биографски подаци о особи чија је то последња воља (датум и место рођења, имена и презимена родитеља, занимање, ...). Затим се у тестаменту наводе имена лица који се именују као наследници и њихови родбински односи. Могуће је да се у тестаменту наводе и особе које више нису живе и самим тим не могу бити наследници али могу бити наследници потомци тих особа. На тестаменту се често налази и датум састављања што онда даје податак да су до тог датума одређена лица била жива односно покојна и што донекле олакшава трагање кроз друге врсте јавних и приватних архива тј. докумената. Тестамент може бити интересантан и из разлога што може бити писан руком особе чији је то тестаменат или бар својеручно потписан са његове (њене) стране.

Документа која произилазе из оставинских поступака могу бити подједнако корисна за истраживаче као и тестамент. Може садржати све податке које садржи и тестаменат плус и одређене биографске податке наследника који се уносе у те документе из разлога њихове идентификације пред судом. Такође се може сазнати и датум смрти особе чија је последња воља односно имовина предмет оставинске расправе.

Досијеа и других докумената из радног односа

Мој деда и баба су као учитељи провели цео свој радни живот. Деда од 1922. до 1959. година а баба од 1921. до 1952. године. У њиховој личној архиви пронашао сам разне врсте докумената који су ми осветлили не само њихов радни век него и донели доста података везаних за њихов живот ван службе.

Пре свега ту су њихови службени досијеи који су се водиле за све просветне раднике у Краљевини Југославији а касније и у ФНР Југославији и званични назив им је био „Службенички лист”. У тим досијеима се налазе разни подаци: биографски (датум и место рођења), породични подаци (име супружника као и датум венчања, имена деце и ихови датуми рођења, сродници који раде у просвети, имовинско стање), за мушкарце подаци о служењу војске (време служења, род, чин, учешће у рату, војне вежбе), подаци о завршеним школама, подаци о службовању (места, време и установе у којима су радили, годишње оцене за рад), одсуствовања, одликовања и награде односно похвале. Поред споменутог „Службеничког листа” постојао је и „Службенички картон” који је садржао сличне податке али у мањем обиму и био је коришћен у ФНР Југославији. У пар случајева сам наишао на личне биографије које су просветни радници сами састављали о себи и све су биле из 1947. године. У мом случају све те биографије су биле врло интересантне и значајне. Могуће је да је нова власт на основу тих биографија и осталих докумената доносила одлуку о подобности. Затим ту су уверења и решења о наименовању, премештању и постављењу просветних радника тј. државних чиновника. И на крају ту су сведочанства о школској спреми односно о завршеним школама и испитима.

Као што рекох, у личним архивама мога деде и бабе сам пронашао сва ова документа. Доста од тога сам пронашао и у Архиву Србије у одељењу у Железнику. У овом одељењу се налази условно речено новија архива односно документа од 1945. године. Међутим, изгледа да је послератно министарство просвете од предратног преузело досије просветних радника који су радили и пре рата. Стога сам ја у овом делу архиве нашао прилично комплетне досије за деду и бабу али и за још једног рођака који је био професор гимназије. Пронашао сам и за једну рођаку која је била учитељица у околини Крушевца али њен досије се састојао само од једног штурог формулара који је попуњен чини ми се 1945. или 1946. године. Нисам пронашао ништа о другој рођаци која је радила и пре и после рата у женским занатским школама као и о једном рођаку који је био професор у крагујевачкој гимназији и мислим да је пензионисан пре рата.

Поред просветне професије имам позитивна искуства са још једном државном службом по питању доступности података из службених досијеа. То је професија официра. Наиме, у Архиву Војно-историјског института постоје службени досијеи војних лица и то из периода Краљевине Србије и Краљевине Југославије. Ја сам за два рођака пронашао њихове досије са обиљем података. Обојица су живели у другој половини 19. века и радни век и животе завршили на почетку 20. века. У досијеима се налазе биографски и породични подаци, затим подаци о завршеним школама, затим напредовање у чиновима и функцијама, учествовање у ратовима, добијена одликовања.

Школска документа (школске књижице, сведочанства, дипломе, ....)

Још једна врло занимљива врста докумената. Вероватно је да у почецима стварања образовног система код нас на крају школске године или школовања нису давани никакви писани докази о завршеном образовању. Могуће је да је само знање писања, читања или рачунања само по себи било доказ тог знања. Али је такође вероватно да су се врло брзо са даљим развојем образовног система почеле да издају сведочанстав о завршеним школским годинама као и за завршено комплетно образовање у одређеној школској установи. На основу тога даље предпостављам да се у нашим крајевима школска сведочанства и дипломе могу наћи у личним документима са успостављањем независности и обнављањем српске државе на почетку 19. века.

На жалост ја сам лично имао прилике да видим само сведочанства међу којима су најстарија са почетка 20. века. Али и ова документа су била довољно занимљива са обиљем корисних података. Из њих за почетак поред имена и презимена могу добити основни биографски подаци: датум и место рођења, име и презиме родитеља. Оно што је значајније и основно, може се као утврдити које школске године и у коју школу је одређено лице завршило. Такође могу бити занимљиви предмети које чинили школски програм као и оцене које представљају меру успешности члана фамилије. За случај породица које су мењале место боравишта, сведочанства млађе деце могу бити показатељ где су све те породице боравиле и када.

Буквице и војна докумената

Војна документа су доступна кроз историју углавном за мушкарце. У рукама сам имао само неколико војничких исправа а најстарија међу њима је била она која је припадала мом деди са почетка треће деценије 20-тог века. У њој за почетак поред имена и презимена може се наћи и основни биографски подаци: датум и место рођења, вера, занимање, лични опис (висина, очи, коса). Од војних података могу се наћи следећи подаци: када је служио војни рок, чин, ратни распоред, учешће у војним вежбама и ратовима.

Биографије и аутобиографије (личне, пословне, ...) и дневници

Ова врста докумената је врло драгоцена јер омогућава да добијемо податке од члана фамилије као да га лично интервјуишемо. Аутобиографије су често наменски писане за пријем у неку службу, организацију или слично. По правилу садрже: основне биографске податке (датум и место рођења, име и презиме родитеља), породичне податке (брачни статус, имена и старост деце, евентуално податке о блиским рођацима тј. браћи и сестрама), податке о школској спреми, податке везане за војну обавезу (да ли и када је служена, род, учешће у ратовима), податке о ранијим службама и припадност некој од организација.

Аутобиографија подразумева да је саставља сама особа о којој је реч што донекле гарантује да се ради о поузданим и тачним подацима. Наравно, треба имати у виду и да је могуће да су подаци донекле „улепшани“ или да су опет други подаци изостављени тако да овај извор треба узимати и са одређеном дозом резерве. Биографија би по садржају био сличан текст са том разликом што је саставља особа која је није предмет самог документа. Обично је то особа која је или довољно блиска особи која је предмет самог документа или довољно упозната са чињеницама о животу те особе. То значи да је овај документ састављан из друге руке што никако не смемо испустити из вида.

У сваком случају, без обзира која је намена ових (ауто) биографија, њихов је значај у томе што могу да садрже оне најважније податке о животу неке особе сакупљене на једном месту. Управо оно што ми сами покушавамо да сакупимо и саставимо о свим члановима неке фамилије.

Лична документа (личне карте, возачке дозволе, пасоши, ...)

Ова врста докумената нам пружа основне биографске податке као што су: име и презиме, датум и место рођења, име и презиме родитеља, адресу боравишта. За пасош ми је познато да је у нашим крајевима постојао и у 19-том веку, док за остале врсте личних докумената ми је познато да су постојале у другој половини 20-тог века. У сваком случају, ово су обавезни документи које је имао скоро свако тако да је врло чест слућај да су сачувани у личним архивама, па самим тим и користан извор основних биографских података.