Родословни приручник - X корак

У завршном делу овог излагања мојих искустава у истраживању породичне историје даћу неколико напомена које ми се чине важне али нисам успео да их уврстим у ранијим деловима.

Презиме фамилије као полазна тачка истраживања

Приметио сам да доста оних који желе да сазнају своје порекло започињу тако што га траже на основу презимена. Моје мишљење је да је овакав приступ погрешан. Ова констатација се наравно не односи на ретка презимен. То су она презимена код којих је велика вероватноћа да су две особе које носе то презиме у сродству. Међутим таквих презимена је релативно мало у односу на укупан број српских презимена.

Највећи број презимена код Срба су настали од:

• личних имена неког претка (патроними настали од имена мушког претка: Максимовић од Максим, Јовановић од Јован, Петровић од Петар идт.)(матроними настали од имена женског претка: Јелић од Јела, Марић од Мара, Недић од Неда итд.),
• заната којим се неко од предака бавио (Ковачевић, Коларевић, Мајсторовић, Мутавџић итд.),
• на основу краја у коме су живели или одакле су се доселили (Сремчевић, Маџаревић, Арнаутовић, Бугарчић, Ердељановић, Таковац, Гарашанин, Блазнавац итд.),
• на основу надимка или карактеристике неког претка (Ћосић, Бркић, Главинић, Кривоглав, Грбић, Белобрк итд.),
• на основу војничког или свештеничког чина (Поповић, Капетановић, Диздар, Капларовић, Хаднађев итд.),

То значи да сви они који носе рецимо презиме Јовановић воде порекло од неког ко се звао Јован. Да би два Јовановића била у сродству морају поред истог презимена да имају и истог претка Јована, што значи да је једини начин да се утврди сродство па самим тим и родословно стабло је да се прати упутство које сам у претходном тексту изложио. Значи кренути од онога што сами знате, па на то додати оно што знају ваши ближи и даљи рођаци, па онда разне личне и јавне архиве, књиге и тако редом и тако докле стигнете.

Ситуација где презиме може бити од користи је када се исто комбинује са сазнањем о породичној крсној слави и крајем односно селом одакле потиче фамилија.

Важност познавања календара у истраживању породичног порекла

Из опште културе (а донекле и из школског градива) сви знамо за постојање разних начина рачунања датума и година познатијих као календари. У Европи су коришћени јулијански и грегоријански календар. Да би објаснио шта је то потребно да сваки истраживач зна и има на уму када користи разна писана документа, прво ћу пробати да наведем основне чињенице о ова два календара.

Јулијански календар
Извор: Википедија на српском језику

Творац Јулијански календар је грчки астроном Сосиген на иницијативу Јулија Цезара који га је увео у употребу 45. године пре нове ере и по којем календар и носи име. Дужина трајања године у Јулијанском календару износи 365 а на почетку је грешком свака трећа година трајала 366 дана. Пошто је грешка касније уочена, император Август је наредио да се избаце све преступне године између 9. п. н. е. и 8. н. е. чиме је заслужио да један месец (август) понесе његово име. То значи да је од 8. године нове ере свака четврта година (свака година чији је број дељив са четири) преступна и траје 366 дана.

Треба имати у виду да се у ово време године нису бројале од рођења Исуса Христа, већ од оснивања Рима 753. п. н. е. те је срећна случајност што су за преступне године узете баш оне дељиве са четири бројано од Христовог рођења.

Дужина трајања године у Јулијанском календару износи просечно 365,25 дана. На тај начин се приближава временском периоду за који Земља обиђе око Сунца, односно орбиталном периоду Земље (Звездана или сидеричка година на којој се заснива јулијански календар) који износи тачно 365,2564 дана (365 дана, 5 сати, 48 минута и 45,5 секунди). Просечна јулијанска година нешто је дужа од тропске (Сунчева или астрономска година на коме се заснива грегоријански календар) која траје просечно око 365,24219 дана (365 дана 5 часова, 48 минута и 45 секунди), а ова разлика акумулира се на један дан „мањка” сваких 128 година.

На првом васељенском сабору у Никеји 325. године, када је хришћанска црква је прихватила Јулијански календар за свој званичан календар, одлучено је да се из календара избаце тј. прескоче 3 дана која представљају акумулирану разлику. Пошто је Јулијански календар и даље остао непромењен, разлика се до XVI века акумулирала на 10 дана. Када су ово уочили, астрономи су одлучили да израде нови календар који ће бити усаглашен са тропском годином. То је постигнуто увођењем Грегоријанског календара.

Јулије Цезар првобитно је одредио да сви непарни месеци имају по 31 дан, а парни по 30, осим фебруара који је у простој години имао 29 дана, а 30 у преступној. Месеци су се звали: Januarius, Februarius, Martius, Aprilis, Maius, Junius, Quintilis, Sextilis, September, October, November и December. Године 44. пне шести месец Quintilis преименован је у Julius (данашњи јул) у славу Јулија Цезара. Године 8. пне одлучено је да се један месец назове именом императора Августа, и пошто је он највише ратних победа однео у осмом месецу Sextilis-у, овај месец назван је по њему август. Али, пошто је тај месец имао 30 дана, а Цезаров месец јул 31 дан, Августу се није свиђало да његов месец има мање дана од цезаровог, па је узео један дан из фебруара, који је ионако имао мање дана од осталих месеци, и пребацио га у август. Пошто су сада постојала три узастопна месеца од по 31 дана, Август је од септембра узео један дан и пребацио га у октобар, а из новембра у децембар. Тада су успостављене данашње дужине трајања месеци.

Грегоријански календар
Извор: Википедија на српском језику

По савету немачког астронома Кристофера Клавијуса и напуљског физичара и астронома Алојзија Лилија, папа Гргур XIII је 24. фебруара 1582. обзнанио реформу до тада постојећег, јулијанског, календара папском булом „Inter Gravissimas” названом по прве две речи њеног текста. Папска була је садржала следеће одредбе:

• Из календара ће се изоставити 10 дана, тако да после четвртка 4. октобра 1582. следи петак 15. октобар.
• Преступна је свака година дељива са 4, осим година дељивих са 100 код којих су преступне само оне дељиве са 400.
• Преступна година има један дан више од просте који се ставља на крају месеца фебруара.
• Ускрс ће се одсад израчунавати по новом правилу, везаном за нови календар.
• Први дан у години биће 1. јануар.

Овај нови календар назван је по папи Гргуру грегоријански. По њему је просечна дужина трајања године смањена на 365,2425 дана што у односу на тропску годину даје грешку од око 26 секунди. То значи да ће се ова грешка акумулирати на један дан за око 3225 година, односно нешто краће јер се током времена дужина трајања соларне година смањује, а грешка повећава.

Када је папа Гргур 1582. године увео нови календар, њега су одмах прихватиле Италија, Пољска, Португал и Шпанија, а убрзо и остале католичке земље. Протестантске цркве односно земље су једно време одбијале да усвоје „папски“ календар. Постепено су, пре свега ради лакше трговине, прелазиле на грегоријански календар, али не у исто време. Тако су Мигел де Сервантес и Вилијам Шекспир умрли 23. априла 1616, али Сервантес по грегоријанском а Шекспир по јулијанском календару. Током XX века, практично све православне земље, прешле су на употребу грегоријанског календара (у световне сврхе).

Реформисани јулијански календар
Извор: Википедија на српском језику

Православне цркве нису желеле да користе „папски“ календар, већ су тражиле усвајање новог календара који би био прецизнији од грегоријанског. Тако је на Свеправославном конгресу, 30. маја 1923. године усвојен Миланковићев календар чији су аутори Максим Трпковић и Милутин Миланковић. Све помесне цркве (осим Руске, Јерусалимске, Српске, Грузијске и манастира Свете Горе које су задржале употребу јулијанског календара), предвођене Васељенском патријаршијом, користе новојулијански односно реформисани јулијански календар (Миланковићев календар).

Грешка реформисаног јулијанског календара у односу на тропску годину је 2,75 секунди што значи да ће исправка бити потребна после 28.800 година. Грешка грегоријанског календара у односу на тропску годину је 26,75 секунди. Реформисани јулијански и грегоријански календар ће се поклапати све до 2800 када ће доћи до разлике од једног дана.

Последице преласка са јулијанског на грегоријански календар

У Краљевини Србији је у световне сврхе коришћен јулијански календар. У Краљевини СХС односно Југославији, грегоријански календар почео се користити од 1920. године и то тако што је прескочено 13 дана током децембра 1919. године. У Српској православној цркви у употреби је јулијански календар. Ово су чињенице које сваки истраживач мора имати на уму када користи документе у којима фигуришу датуми. Наравно, ово се односи на документа која су настала у оквиру Српске православне цркве или администрације на територији Србије. А таквих докумената која су од користи истраживачима има доста: од црквених матичних књига до државних пописних и пореских књига. Наравно, могуће је да ће неко приликом истраживања проучавати документа од других ствараоца и из различитих држава. Зато је корисно пре коришћења тих докумената проучити који календар је коришћен у време настанка документа како би се правилно протумачили датуми из њега.

Поред проблема да су различити документи настајали у различитим календарским периодима постоји још један проблем. Са тим проблемом сам се сусретао код особа које су рођене и један део живота провеле по „старом” календару а по „новом” календару провеле остатак живота и по њему преминуле. Ту се дешава да су неки значајни датуми из биографије по једном календару а други значајни датуми по другом календару. Стога ми се чини да је у бележењу датума у биографијама тих особа битно и наводити по ком су календару. Из тога произилази још један проблем. Од тренутка примене „новог” календара датуми из „старог” календара се примењују двојако: у изворном облику и уз прерачунавање у „нови” календар. У оба случаја понекад уз напомену да се ради о датуму из „старог” календара а некада без те напомене. Проблем настаје онда када се не наведе да ли је датум у изворном облику или је „прерачунат” тј. додато му је 13 дана. Проблем је и када се погрешно прерачуна односно дода нпр. 12 или 14 дана. Да ли су ово „прерачунавање” иницирале саме особе о чијим се датумима нпр. рођења радило или су у питању били чиновници „нове” државе који су на тај начин желели да раскрсте са свим што је било „старо и назадно”, ја стварно не знам. Али да ми ствара извесне проблеме то знам поуздано. Зато од самог почетка обратите пажњу и бележите ком календару припада неки датум.

Тачност и поузданост прикупљених података

У петом кораку овог излагања мог искуства већ сам скренуо пажњу да је потребно да сваки податак који сазнамо забележимо по одређеном систему. Али да обавезно назначимо и извор тог податка било да је из усменог или писменог извора или се једноставно ради о некој претпоставци. Поновићу још једном јер мислим да је врло важан савет и да је добра пракса.

Пуно пута ми се десило да се подаци из различитих извора не слажу. Неки пут је то у питању усмени извор а некада су то разни писани званични документи. Истини за вољу никада нису били потпуно нетачни већ само делимично. Шта под тим подразумевам. Па на пример моја тетка ми је написала у једном писму да се отац њене прабабе а моје чукунбабе звао Живан (испоставило се касније да се тако звао њен други муж) и да је имала брата Милорада а овај сина Ђорђа (испоставило се да јој је Милорад био братанац и да је заиста имао сина Ђорђа). Други пример је да сам у фамилији Милентијевић трагао за Драгишом (под тим именом га знају две одвојене гране те фамилије) а испоставило се да се он звао Драгољуб Мелентијевић (иако се остале гране презивају Милентијевић). И тако још пуно примера. Зато бележите уз сваки податак извор, и то не онај први извор већ и сваку потврду. Јер ко зна када ће се појавити неслагање а онда ћете морати да одмеравате који је извор веродостојнији и који податак тачнији или само вероватнији.