Родословни приручник - VIII корак

Генетска истраживања односно разне врсте тестова се могу показати као јако корисни у истраживању породичног порекла. Постоје две основне врсте ДНК тестова које се користе за родословна истраживања:

Митохондријална ДНК налази се у цитоплазми ћелије, а не језгра. Овај тип ДНК је прешао са мајке на мушке и женске потомке без мешања, тако да је ваша митохондријална ДНК иста као и код ваше мајке, која је иста као и код њене мајке и тако даље у прошлост. Митохондријална ДНК се мења врло споро, тако да се не може утврдити блиска односно удаљена повезаност, као што се може одредити општа повезаност. Ако две особе имају тачно подударање у својој митохондријалној ДНК, онда они деле заједничког мајчинског претка и то по женским линијама, али је тешко утврдити да ли је то скорашњи предак или неко ко је живео стотину година пре. Важно је имати на уму у овом тесту да мушкарцу митохондријална ДНК долази само од мајке и не преноси се на његово потомство. Пример коришћења су ДНК тестови који су идентификовали тела Романових, руске царске породице. Користили су митохондријални ДНК из узорка од принца Филипа, који дели исту женску линију од краљице Викторије.

Y хромозом у језгру ДНК користи се за успостављање породичних веза. Y хромозомски ДНК тест доступан само за мушкарце, јер се Y хромозом преноси само мушком линијом са оца на сина. Сићушни хемијски маркери на Y хромозому стварају препознатљив образац, познат као хаплотип, који разликује једну мушку лозу од друге. Заједнички маркери могу да указују на повезаност између двојице мушкараца, иако не и тачан степен односа. Y хромозом тестирање се најчешће користи од стране појединаца са истим презименом, како би сазнали да ли они деле заједничког мушког претка по мушкој линији, међутим, такође се користи за проверу да ли два мушкарца деле истог мушког претка по мушкој линији, без обзира колико генерација уназад, чак и ако имају различита презимена.

Основну ствар коју нам ови тестови као могу резултат су потврда тачности родослова који су састављени „класичним“ начином односно на основу личних сазнања и сазнања рођака као и на основу разних писаних извора (о чему је било речи у претходним деловима овог приручника). Наравно, треба имати на уму да ове методе омогућавају праћење само искључиво мушке односно искључиво женске линије. Такође нам може указати и на постојање генетског сродства између одређених особа за које немате сазнање о њиховом сродству. Али, занјући да сродство постојим истраживач се може усресредити на проналажење везе класичним методама јер као што је већ речено ове генетске методе дају потврду да ли сродство постоји али не у којој су удаљености односно ком колену су.

Такође постоје такозване базе ДНК где заинтересоване особе могу да „депонују” своје резултате ДНК тестова. При додавању нових резултата они се упоређују са постојећим и онда се власници истих обавештавају ако се утврди да постоји поклапање. То би онда значило да постоји генетско сродство. Ако те особе нису знале да су у сродству то им онда сугерише да пробају да проуче расположиве изворе и утврде стварне родбинске односе.

Ово би биле основне напомене у коришћењу генетских тестова у родословним истраживањима. Врло је могуће да је генетика већ сада у стању да да одговоре и на компликованија истраживања, али пошто се ова наука врло брзо развија такође је врло могуће да оно што је данас тешко могуће или немогуће у будућности буде врло једноставно и доступно. Тренутни проблем код коришћења ових метода су и цене што их чини мање приступачним ширем кругу истраживача. Међутим, надам се да ће временом и развојем како знања тако и техника ови тестови бити много приступачнији просечном истраживачу.